Pauk

Putem do prezira na dan hoda,

da budem silan,

stadoh mirno

i progutah slinu,

mojih saputnika na iznenađenje,

izvadih srce i pretvorih u glinu.

Između očiju buljim u ništa,

sa prstenom potamnio komadić mene,

ostadoh gol na rubu vene,

mojih saputnika na iznenađenje,

brojah kretene.

Napokon granu i sunce,

moje pored mene srce reče:

ne boj se moj pauče,

u pola tebe čovjek jauče,

jauče pa skakuće,

u bespuću sanja put do kuće.