Put

Na zeleno kreni,

putem kojem drugi utapkaše tlo,

magla sakrije misli tok,

i da ne znaš šta je stid

kad čuješ stravičan krik oca tvog.

Na koljenima izljev gađenja,

u noći punoj ožiljaka, bez sluha,

na postelji neka varaju ucviljene vile,

i ne žali kad ti ne pamte ime,

ko vino dušu ispijaj, gazi i ne pitaj.

Al na crvenom, ispod obrisa šešira,

sunce neka ti izoštri vid,

izaberi tad putnika namjeru i upij mirisa mir,

pa raduj se za oca svoga,

kao sto se on radovao za dida tvoga.