Fridrih Niče - "Vesela nauka" paragraf 341
Kada se jednog dana ili noći demon došunja u tvoju najusamljeniju usamljenost i kaže ti: „Ovakav život kakvim sada živiš i kakvim si živeo, moraćeš da živiš još
jednom i još bezbroj puta; i u tome neće biti ničeg novog, nego će ti se morati vratiti svaki bol i svako uživanje i svaka misao i uzdah i sve neizrecivo malo i veliko u tvom životu, i sve istim
redom i posledicom – a isto tako ovaj pauk i ova mesečina među drvećem, a isto tako i ovaj trenutak i ja sam. Večni peščani sat postojanja ponovo će se okretati – a i ti sa njim, zrnce prašine od
prašine!“ Da li se nećeš baciti na noge i škrgutati zubima i proklinjati demona, koji je tako govorio? Ili da li si jednom doživeo silan trenutak, kada bi mu mogao odgovoriti: „Ti si bog i nikad
nisam čuo nešto božanskije!“
Ove slike dole nisu slucajno tu. Ljudi su to, posebni, kao i njihovi zivoti....i oni bi demona od srca zagrlili, i uvijek ispocetka,
znam.
“Ne znam s kim se vi družite, ali ja već više meseci, kako sednem za neki sto, čujem kukanje. Žale se ljudi na dinar, na cene, na penzije, na situaciju ovde ili tamo, na mlade, na stare... I kukaju... Sve mi je dosadnije, zato, da se viđam i da se srećem. Pa mi je lepše da se zatvorim u svoju sobu...da prelistam neku poštenu knjigu i da još malo verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari... A ima ih. Verujte”
Nije bilo moderno prvi se javljati devojci, moj drug je propustio nekoliko dana, pa nedelju, pa nekoliko nedelja... Onda više nije znao šta bi joj rekao. Predavanja su uveliko počela a ona se i dalje vodila kao nestala osoba. Popac nas je naterao da se zakunemo na Bibliju da nismo ocinkarili za Slovenku, sve češće smo, kao slučajno, prolazili ulicom u kojoj je "neko" stanovao, ali pošto se zavesa na jednom prozoru nije pomerala, ipak je aktiviran telefon. Zvanično saopštenje bilo je da su odselili, da je Tata Pandur premešten u drugi grad, i da ne vredi više zvati na taj broj... Svaki Lufterov problem apsolvirao sam do korica, ali Popac nije bio od onih koji se ispovedaju... Ostalo mi je nepoznato koga je zvao i gde je tražio svoju devojku, ali kad je pretražio sve, odjednom je počeo da je pronalazi u drugim curicama. Neke su imale takav nosić, neke su hodale kao ona, ili se smejale na isti način, zabacujući lepim pokretom glavu malo udesno, neke su slično njoj ćutale, neke pričale, i Popac ih je narednih godina vodao kao avganistanske hrtove, sakupivši, malo po malo, puno raznih detalja svoje velike ljubavi. Ali nikad mu nije uspelo da ih sve sastavi...
"Samo oni koji se plaše da zauzmu neki stav u životu prihvataju na sebe ulogu dobre duše. Uvek je neuporedivo lakše verovati u sopstvenu dobrotu, nego se sukobiti sa drugima i boriti se za svoja prava. Sigurno je lakše otrpeti uvredu ne uzvrativši je, nego smognuti hrabrost i upustiti se u borbu sa jačim od sebe, uvek možemo reći da nas bačeni kamen nije pogodio, a onda tek noću, u samoći, dok naš sustanar ili supružnik spava, oplakivati, u potaji, svoj kukavičluk."
~Tekst: P. Koeljo
"Uvek su me optuživali da sam cinik. Mislim da je cinizam kiselo grožđe. Smatram ga slabošću. Cinizam uvek poručuje kako je sve pogrešno. Cinizam je slabost koja sprečava čoveka da se prilagodi okolnostima trenutka. Da, definitivno je to karakterni nedostatak, kao i optimizam. Istina leži negde između. To ti je što ti je. Ako nisi u stanju da se suočiš sa njom, baš mi je žao!"
Čarls Bukovski
"Život je zadatak. Od ispunjenja tog
zadatka zavisi hoćeš li biti sretan u životu ili će tvoj život biti promašaj. Poklonjen ti je ovaj dan koji je pred tobom. On ti je dobra prilika. Šta ćeš s' njime učiniti?
Dan možeš promašiti bezbrojnim lutanjima prostorima, ulicama, nazivanjima prijatelja ili gubljenjem vremena u nevažnom čitanju, slušanju, zastajkivanju.
Možeš se prepustiti beskorisnom dremanju. Isto tako taj dan može postati oslonac kojim ćeš se oslanjati u svojoj budućnosti. Sve ono što si u prošlosti pogrešno učinio, danas možeš popraviti. Danas
možeš napisati pismo na koje se već dugo od tebe traži odgovor. Danas možeš početi učiti jezik koji bi hteo znati. Danas možeš posetiti bolesnika, zatvorenika, prognanika. Danas možeš procitati
knjigu ili neko dobro štivo i obogatiti svoje srce. Danas možeš početi moliti odvažno, odlučno i istrajno. Danas možeš završiti onaj posao koji već dugo čeka na tebe. Danas možeš nazvati prijatelja i
obnoviti staro prijateljstvo. Danas se možeš trgnuti iz svoje letargije, obamrlosti i uspavanosti te započeti novi život. Danas možeš poći na ispovest i skinuti sa sebe teret griže savesti. Danas
možeš početi učiti da napokon položiš ispit. Danas možeš početi vežbati da više ne budeš razdražljiv prema svome bračnom drugu, prema deci, prema kolegama na poslu. Danas se
možeš odricati, postiti, žrtvovati, darivati nekoga.
Danas možeš, dakle, obogatiti svoj dan. Propustiš li još jednu priliku, ostavićeš za sobom još jedan prazan dan koji će te opterećivati, činiti razdražljivim i pomalo
rastakati. Pred tobom je, dakle, život i smrt. Na tebi je da biraš.
Zemljom prolaziš samo jednom. I ovaj dan ti je samo jednom poklonjen. On se nikada više neće vratiti. Ono što je jednom ostavljeno praznim nikad se više ne može ispuniti. A ono
što si danas ispunio, nikad se više ne može isprazniti. Što danas učiniš, u večnosti ćeš uživati.
Vreme je dakle sudbonosno. Vreme je dar u kojem rastemo ili u kojem se snizujemo. Stari Rimljani govorili su: Nulla dies sine linea - nijedan dan bez povučene
crte.
Svet u kom živimo suprotstavlja nam se. On te želi zaustaviti da ne ideš u susret životu. Sve oko tebe sprečava te da činis dobro delo, da učiniš novi korak, da ispuniš svoje
vreme. Tek ispunjeno vreme je večno vreme.Valja se boriti, opirati i odricati."
N.N.
"Svilena buba melanholije predugo se čaurila u meni, i znao sam da je samo
pitanje trenutka kad će neki blesavi šareni leptir prhnuti iz svega toga…
Zaljubiću se, odlučih iznenada? Jesen je, doduše, ali malo sam prestar da bih čekao samo na proleća?
Na ulici je Jedan Tipični Septembarski Četvrtak, udubljen nad jesenjim receptima, upravo umutio u vetar desetak stepeni celzijusovih, jasno pokazujuci da nije raspoložen za saradnju, ali rešio sam da
izvučem maksimum iz tog namrštenka…
Da, zaljubiću se, i to odmah, još pre podne, pa sam čitav dan miran? Kao klinac sam time lepio napuklo srce i dobro je držalo…
Eto… Pala noć, a nisam se zaljubio?
Obično se te stvari porede sa hemijom, ali ovog puta se radilo o čistoj fizici, za promenu? Da bi se nešto moglo napuniti, prethodno se, naime, mora i isprazniti, u tome je sva nauka…
Dovraga, sve sam nejasniji?
Da bih se mogao zaljubiti, dakle, prethodno se moram odljubiti (u onoj brzini sam to sasvim smetnuo s' uma?), ali sad je gotovo, pala karta, povratka više nema…"
Đorđe Balašević
Svaka priča ima svoj tok. Poput života, poput ljubavne veze... Na
samom
početku nastojiš da budeš što duhovitiji, da ostaviš što bolji utisak,
da uvučeš čitaoca u ono što prićaš. Želiš pažnju. Želiš osmehe,
aplauze.... Hoćeš da te prihvate. Hoćeš da te vole. Vapiš za
priznanjima. Vapiš za nagradama...
Kasnije, kada sazriš, ako ikada sazriš, onda se polako odričeš svega
toga i počinješ da razmišljaš o pravim stvarima. Da ideš u pravom
smeru... Dobro znaš da su prave stvari drugi ljudi i ulaganje u njih.
Dobro znaš da je pravi smer borba za čoveka... borba za ljudsko... i
ništa drugo osim toga.
Sve ostalo prolazi. Sve ostalo se menja, nestaje... Ljudi se neprestano
rađaju i umiru. Menjaju se nepromenjeni. Potpuno drugačiji a potpuno
isti. Kao i njihovi dedovi, kao i njihovi unuci... Nestaju sve njihove
sreće i nesreće koje su godinama teglili na leđima. Nestaju velike
ljubavi. Nestaju male ljubavi. Nestaju sve ljubavi. Samo se gube pod
naletom vremena koje besramno huči gazeći sve pred sobom. Nestaju,
danas, mnogo gore, i mnogo gori, nego što su nestajali juče. Nestaju u
kandžama sistema. Pojedeni. Smrvljeni. Uništeni... Sistema koji je sve
savršeniji i sve mračniji... Savršeniji za vladare a mračniji za ljude.
Za običino neobične ljude...
Sve prolazi. Sve se menja, nestaje... Radnici idu na posao. Radnici se
vraćaju sa posla. Devojke se šminkaju. Devojke skidaju šminku.
Televizije zaglupljuju ljude. Ljudi zaglupljuju televizije. Psi ujedaju
gazde. Gazde ujedaju pse. Sekretarice spavaju sa šefovima. Sekretarice
ubeđuju muževe kako nikada nisu spavale sa šefovima. Budući
gasterbajteri potroše pola života kako bi otišli u inostranstvo.
Sadašnji gastarbajteri jedva čekaju da pobegnu iz inostranstva kako bi
sačuvali ono malo života što im je ostalo. Ako im je ostalo...
Deca se žale na školu. Roditelji na decu. Nastavnici na roditelje i na
decu... Sportisti pobeđuju. Sportisti gube. Sportisti ne igraju zbog
povreda... Danas sunčano, sutra pretežno oblačno. Danas kišovito, sutra
sa mestimičnim padavinama u toku noći. Danas odvratno, sutra još gore...
Novine se pišu. Novine se čitaju. Novine se bacaju. Brucoši upisuju
fakultete koje vole. Brucoši se žale kako studiraju ono što ne vole.
Studenti godinama protestvuju rušeći sistem. Studenti konačno srušili
sistem od naredne godine svečano počinje rušenje novog...
Predsednik ponovo izgubio na izborima. Izbori poništeni zbog krađe
glasova u nekom selu. Senilni starac glasao dva puta. Predsednik ponovo
dobio izbore. Senilni starac postao premijer...
Sve prolazi. Sve se menja, nestaje... Ljudi se neprestano rađaju i
umiru. Menjaju se nepromenjeni. Potpuno drugačiji a potpuno isti. Pušači
od prvog ostavljaju pušenje. Narkomani ostavljaju herion. Loši muževi
ostavljaju loše brakove i loše žene. Loši đaci od prvog počinju da uče.
Loša hrana menja se dobrom. Kao i loši poslovi, drugovi, navike...
Pušači se kunu da će ipak od Nove godine ostaviti pušenje ili će ih
bolest smožditi. Kao što će narkomane otrovati herion. Kao što će muževe
pojesti loši brakovi i loše žene. Kao što će loše đake ubiti
izbacivanje iz škole i kuće...
Uglavnom, sve se menja od Nove godine... i loša hrana, i poslovi, i drugovi, i navike... samo će izgleda problemi ostati isti.
Radnici će i dalje ići na posao. Radnici će se i dalje vraćati sa posla.
Televizije će zaglupljivati ljude. Ljudi će zaglupljivati televizije.
Devojke će se šminkati. Devojke će skidati šminku. Psi će i dalje
napadati gazde. Gazde će i dalje otpuštati svoje pse... Studenti će
snevati o poslu. Kada se zaposle snevaće o studentskim danima. Snevaće
državne praznike, vikende, slobodne dane... i na kraju penziju. I na
kraju smrt. I na kraju ništa... dok će se devojke i dalje šminkati. Dok
će devojke i dalje skidati svoju šminku...
stefan simic
Svakih 5 godina, članovi drevnog reda tibetanskih sveštenika skupljaju se na jednoj
tajnoj lokaciji visoko u Himalajima radi svetog rituala. Za samo jedan dan, svakom svešteniku se nudi prilika za prosvjetljenjem. Sve što treba da urade je da prođu cijelim putem kroz sobu poznatu
kao “Soba sa 1000 demona” i da izađu iz nje živi!
Problem je samo u tome što se unutar “Sobe sa 1000 demona” demoni pojavljuju u obliku tvojih najvećih strahova…zmija, paukova, dubokih provalija ili čega god drugog.
Postoje samo dva pravila: prvo, jednom kada uđete u sobu, niko ne može ući i spasiti vas; drugo, nemoguće je izaći iz sobe kroz vrata kroz koja ste ušli.
A za one hrabre duše koje usuđuju da se suoče sa svojim strahovima u potrazi za prosvjetljenjem, postoje samo dva savjeta:
1. Upamti, šta god da misliš da se nalazi oko tebe, to je samo projekcija tvog sopstvenog uma,
2. Bez obzira šta misliš da vidiš, čuješ, misliš ili osjećaš, nastavi da hodaš. Jer samo ako nastaviš da hodaš, doći ćeš do izlaza.
***
Uvek idi u pravcu u kom raste tvoj strah.
Ova prica je o vojniku koji se nakon nekoliko godina provedenih u ratu konacno vraca
kuci svojoj porodici. Odmah nakon sto je saznao tu vest javio se svojim roditeljima.
- Mama, tata, vracam se kuci! Ali pre toga moram da vas zamolim za jednu uslugu. Imam prijatelja koga bih doveo sa sobom.
- Naravno, odgovorili su roditelji odusevljeni sto ce konacno nakon toliko godina videti svog sina. - Slobodno dovedi svog prijatelja, bili bismo srecni da ga upznamo.
- Postoji samo jedna stvar na koju moram da vas upozorim pre nego sto dodjemo. On je dosta tesko povredjen u ratu. Zgazio je na nagaznu minu i izgubi jednu ruku i jednu nogu. Medjutim, on nema gde
drugde da ode, a ja zelim da dodje da zivi sa nama.
- Zao nam je sto to cujemo. Mozda bismo mogli da mu pomognemo da nadje gde ce ziveti.
- Ne, mama, tata, ja zelim da on zivi sa nama!
- Sine, ti ne razumes sta trazis od nas. Osoba sa takvim hendikepom bi bila ogromna obaveza za sve nas. Mi imamo nase zivote i sopstvene probleme i ne mozemo dozvoliti da takva stvar pocne da nas
sputava. Mislimo da bi se ipak trebao vratiti kuci sam i zaboraviti na svog prijatelja. Snaci ce se on vec nekako.
U tom trenutku sin je prekinuo vezu. Roditelji ga vise nisu culi. Nekoliko dana kasnije, primili su poziv iz policije. Njihov sin je poginuo prilikom pada sa zgrade. Policija veruje da je samoubistvo
u pitanju. Roditelji su otisli da identifikuju telo. Prepoznali su ga, ali na njihov uzas takodje su otkrili i nesto sto nisu znali. Njihov sin je imao samo jednu ruku i jednu nogu.
Bio jednom jedan dječak po imenu Dječak.
Dječak je bio krupan, zgodan dasa…
I Dječak je bio zaljubljen.Dječak je bio zaljubljen u djevojčicu po imenu Djevojčica.
Ali Djevojčica za to nije željela da zna.Vidite, Djevojčica je bila ljupko, lijepo, majušno, slatko stvorenje…
i Dječaka je, da izvinite, veselo vukla za nos.
Dječak prosto nije znao šta da radi.Vidite, dok Djevojčica nije naišla Dječak prosto nije mogao da se odbrani od drugih djevojčica…
Trenutni problem bio je da je Dječak do ušiju bio zaljubljen u Djevojčicu,
a da nije znao kako da je obrlati.
I tako je jednog dana dječak pitao svog prijatelja, Prijatelja, za savjet.Poslije dugog razmišljanja, Prijatelj je posavjetovao Dječaka
da zaigra igru “Ne dam ti se” na koju bi Djevojčica ubrzo morala da padne.
Dječak je prihvatio Prijateljev savjet…
I ne lezi vraže…
Djevojčica je uskoro izgubila glavu.
Počela je da sanja Dječaka.
Neprestano je smišljala slučajne susrete s Dječakom.
Nije prestajala da mu piše ljubavna pisamca.
Njeno srce je stalno vapilo za Dječakom.Ali sada Dječak za to nije želio da zna, zato što je igrao igru “Ne dam ti se”.
A ni Djevojčica nije znala šta da radi… jer je bila zaljubljena u Dječaka… a Dječak ju je prosto ignorisao.
I tako je Djevojčica otišla do svoje prijateljice, Prijateljice, po savjet.
Prijateljica je rekla Djevojčici da treba da igra igru “Ne dam ti se” na koju bi Dječak ubrzo morao da padne.
Djevojčica je prihvatila Prijateljičin savjet i zaigrala igru “Ne dam ti se”.
Ali pošto je Dječak već igrao igru “Ne dam ti se”, nije ni primijetio da i Djevojčica igra igru “Ne dam ti se”.
I tako se ništa nije ni desilo.E sad je to kraj ove tužne priče.I Dječak i Djevojčica igrali su igru “Ne dam ti se”…
I nikada se više nisu ni vidjeli ni sreli.Ali su zato oboje poslije toga živjeli…veoma daleko jedno od drugog.
Robert Gros
Već duže vrijeme neki čovjek u meni odbrojava moje korake. Jedan, dva, tri, četiri... I tako po čitave dane.
Pustim ga da to čini, hoću da kažem, ne mogu zaustaviti kada nešto naumi. On unaprijed zna što ću ga pitati, a ja se uvijek iznenadim njegovim odgovorom. Sve u svemu, navikao sam se već na njega. Posljednjih godina neprestano je sa mnom. Ponekad mi se učini da je živio u meni od najranijeg djetinjstva, tj. od kada se pamtim. Kako bi inače znao neke najintimnije stvari koje nikome nisam povjerio? Često zaželim da izađe iz mene, da sjednemo za stol i ljudski popričamo o svemu. On se tada zavuče u najdublji dio mene, postaje malen i gotovo nevidljiv i odnekud iz daleka odgovara. Neće da govori o sadašnjosti i uopće, pravi se kao da ne hodamo ulicama Londona i kao da ne postoji ova nova stvarnost oko nas sa svim svojim posebnostima. On bi samo da priča o prošlosti. Naročito o stvarima koje bih ja što prije da zaboravim. Kaže (gotovo podsmjehujući se): Sve tvoje je u tebi. Treba ti samo pomoći da pravilno rasporediš uspomene.
Ponekad mi uspijeva da se pretvaram kao da me njegova priča naročito zanima. On tada, sebe ljubiv kakav već jest, raspriča se i postane velik tako da zauzme potpuni oblik mene. Ja se tada samo umnožim, brzo i spretno sakrijem iza ugla, a on produži nekom od ulica Londona. Sjednem napokon sam u bar, naručim pivo i ne razmišljam ama baš ni o čemu. Tih nekoliko dana dok sam sâm družim se samo sa Englezima i govorim naravno engleski. On za to vrijeme kruži ulicama Londona i prati naše izbjeglice da bi pronašao put do mene. Obično uđe s lijeve strane, namrgođen i uvrijeđen, gleda na drugu stranu ulice. Neko vrijeme tako šutimo i samo hodamo. On zna sve što bih ga ja mogao pitati, a ja ne znam što će mi odgovoriti. Zatim, nakon nekog vremena, počinje ponovo da mi broji korake. Jedan, dva, tri, četiri...I tako po čitave dane.
Hiljade očiju su bile uprte u nju.Na prepunim tribinama,vratovi su se izvijali da bolje vide.Čule su se tihe molitve.Jezici su coktali.
Stadionom se razlegao žagor kada su Marijam pomogli da siđe iz kamiona.Marijam je zamišljala odmahivanje glavama kada je preko
zvučnika objavljen njen zločin.Ali nije digla pogled da vidi odmahuju li s neodobravanjam ili s razumevanjem,s prekorom ili sažaljenjem.
Marijam se primorala da bude slepa za sve njih.
Ranije,tog jutra,bojala se da će napraviti budalu od sebe,da će napraviti predstavu s moljakanjem i plakanjem.Bojala se da će vrištati,
povraćati,da će se možda i upišati,da će je u poslednjim trenutcima izdati životinjski nagon ili telesna sramota.Ali,kad je sišla iz kamiona,
Marijamina kolena nisu klecnula.Ruke joj nisu zamlatarale.Nisu morali da je vuku.A kada je osetila da će klonuti,pomislila je na Zalmaja,kome
je otela ljubav njegovog života,čiji će dani odsad biti oblikovani tugom zbog očevog nestanka.Onda se Marijamin korak umirio,i mogla je da
nastavi.
Jedan naoružani čovek joj je prišao i rekao da hoda do gola na južnoj strani.Marijam je osećala kako gomilu obuzima napeto iščekivanje.
Nije dizala pogled.Gledala je u zemlju,u svoju senku,u senku svog dželata kako prati njenu.
Mada je u njemu bilo trenutaka lepote,Marijam je znala da je život,uglavnom,bio surov prema njoj.Ali,dok je prelazila poslednjih dvadeset koraka,
nije mogla a da ne poželi još tog života.Želela je da ponovo vidi Lejlu,želela je da čuje njen zvonki smeh,da ponovo sedi s njom uz čašu čaja i ostatke
alve,pod zvezdanim nebom.Žalila je što nikad neće videti Azizu kako odrasta,što neće videti prelepu mladu ženu u koju će se jednog dana preobraziti,
što joj neće obojiti šake kanom i što neće bacati nokul bombone na njenoj svadbi.Nikada se neće igrati sa Azizinom decom.To bi baš volela,da bude
stara i da se igra sa Azizinom decom.
Blizu gola,čovek iza nje rekao joj je da stane.Marijam ga je poslušala.Kroz mrežu burke videla je senke ruku kako dižu senku kalašnjikova.
Marijam je toliko toga želela,u tim poslednjim trenutcima.Ipak,dok je sklapala oči,preplavio ju je osećaj sveobuhvatnog mira,a ne žalosti.Pomislila je kako
je došla na ovaj svet,kao arami jedne bedne seljake,neželjen stvor,žalostan,nesrećan slučaj,korov.A ipak odlazi sa sveta kao žena koja je volela i koju su
voleli.Ostavlja ga kao prijateljica,pratilja,čuvar.Kao majka.Napokon neko.Ne.Nije tako loše.
Ovo je smislen kraj za slučajno začet život.
Marijamine poslednje misli bile su reči iz Kurana,koje je tiho prošaputala.
Nebesa i Zemlju je sa ciljem stvorio;On noću zavija dan i danom zavija noć,
On je Sunce i Mesec potčinio,svako se kreće do roka određenog.
On je Silni,On mnogo prašta!
- Klekni! - rekao je taliban.
Moj Gospodaru!. Oprosti i smiluj se,a ti si najbolji milosnik!
- Klekni ovde hamšira.I gledaj dole.
Poslednji put Marijam je učinila kako joj kažu.
Haled Hoseini - Hiljadu čudesnih sunaca
"Tu sam gde sam, i ponekad, kad otvorim oči da bih na čas - dva zbrisao iz svog filma, bacim pogled na veliku zastakljenu sliku ulice u čijem se okviru neprestano
smenjuju prizori. Stakla knjižare su, inače, malo zatamnjena, tako da svi koji prođu ispred njih ne odolevaju samozaljubljenosti; obično zagledaju lice ili odeću, pažljivo popravljaju neposlušni
pramen kose ili čvor na kravati, narcisoidno pilje u svoj lik, procenjujući ga u prolazu, žene ovlaže usne, isprobaju neki novi zavodljivi pogled iskosa, ne znajući da ih posmatram.
Koliko nesigurnosti izmešane sa sujetom! Kako izgledam? Jesam li privlačna?
Dok ih tako gledam skriven bleskom izloga, nevidljiv sve dok ne priđu sasvim blizu stakla, čini mi se da je čitav svet napolju samo jedan ogromni glupi akvarijum, u kome
se čudni primerci čovekolikih riba love, preganjaju, progone, proždiru, hrane u hodu, razmnožavaju..."
Momo Kapor
"Lijepo bi bilo umrijeti za pisaćom mašinom umjesto sa dupetom nabijenim u tvrdu gusku. Posjetio sam prijatelja pisca u bolnici koji je umirao, milimetar po
milimetar, na najgori mogući način. Ipak je tokom svake posjete (kad je bio pri svjesti) nastavljao da mi priča o svom pisanju (ne kao dostignuću već kao magičnoj opsesiji) i nisu mu smetale moje
posjete, jer je znao da tačno razumijem ono što govori.
Na njegovom pogrebu očekivao sam da se digne iz kovčega i kaže: "Kinaski, bila je to dobra trka, vrijedilo je." Nikada nije saznao kako izgledam jer je oslijepio pre
nego što sam ga upoznao, ali znao je da sam shvatio njegovu sporu i užasnu smrt. Rekao sam mu jednom, da ga bogovi kažnjavaju zato što je tako dobro pisao.
Nadam se da nikada neću tako dobro pisati, želim da umrem nad ovom pisaćom mašinom, tri reda prije kraja stranice, s dogorjelom cigaretom medju prstima, dok radio i
dalje svira.
Hoću samo da pišem tek toliko dobro da završim tako."
Čarls Bukovski
...Ja uviđam da je sve bez smisla. Jurio sam i jurio unaokolo, kucao na svim vratima svoje mladosti i hteo opet da uđem, mislio sam da me ona mora opet primiti, jer sam još uvek mlad, a i toliko sam želeo da zaboravim... Ali ona je izčezla kao fatamorgana, razbila se nečujno, raspala se pri mom dodiru... Nisam to mogao da shvatim - ovde je bar nešto moralo ostati, te sam neprestano pokušavao, i najzad sam postao smešan i tužan zbog toga... Sada uviđam da je i ovde, u predelu mojih uspomena, besneo tih, nečujan rat, i da je besmisleno i dalje nešto tražiti. Između prošlosti i sadašnjice stoji vreme kao širok ponor - ne mogu natrag, i ne ostaje mi ništa drugo nego da krenem napred, svejedno kuda, jer sada još nemam cilja."
Poljubi me,plava muzo moja! Poljubi me i oprosti meni i sebi u ime naše ljubavi za svu nevolju i svu pljačku mladosti koju smo jedno drugom počinili.
ŠTIT OD ZLATA
Polazeći u rat, svaki Kelt je po jedan velik kamen ostavljao na gomilu; na povratku, po jedan kamen je, sa iste gromadne hrpe, skidao i uklanjao. Broj preostalih,
neuklonjenih stena, bio je jednak broju onih koji se, iz rata, nisu vratili! Tako je ta gomila neprestano rasla i polako postajala mogila. U svakom od nas, dani što se ne vraćaju, ljudi koji su nas
zauvek napustili, cvetovi koje više nećemo ubrati ni pomirisati.... sve što je otišlo za vjek i vjekov, sve je ostavilo u nama kamen, kamenčić, zrno šljunka ili pregršt peska, koje više ne možemo
ukloniti jer, šta god neko negde spusti pa ostavi, niko drugi više nikad neće moći skloniti. Reči, pesme, knjige, i nisu drugo nego kamenje pretočeno u glas ili znak, što su ih po nama rasejali oni
sa kojima se nikada nećemo sresti. Tako nam sve ostaje zauvek i ništa se ne može izgubiti. Kada odlaze, cvetovi, ptice, ljudi, šta god i kada god to bilo, svi prelaze u predmete, u zvuke, u kamen, a
predmeti, zvuci, kamen, postepeno pretaču svoje postojanje u sjaj i lepotu. Oni se utkaju u kamen što ćemo ga mi nekome, nekada, negde ostaviti, kada se iz svog rata ne uzmognemo
vratiti.
Spavao bih manje, a sanjao više
Kada bi Bog za trenutak zaboravio sa sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio
sve što kažem.
Stavri bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što žnače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo
šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otvorenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu
pesmu bih poklanjao kao serenadu u času tkanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...
Bože moj kad bih imao jedan komadič života...
Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju.
Kada bih imao jedan komadic zivota,dokazivao bih ljudima koliko grese
kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,a ne znaju da su
ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i
podario mi komadic zivota, moguce je da ne bih kazao sve sto mislim, ali
bih nesumnjivo mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio ne po onome sto
vrede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise. Shvatio
sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset
sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali
spavaju. Slusao bih druge dok govore,...i kako bih uzivao u sladoledu od
cokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno,
izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao
da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu
Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u
casu svitanja. Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih
bodlji, i strastven poljubac od njihovih latica.....
Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota... Ne bih pustio da prodje
ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih Volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih
zaljubljen u Ljubav.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugoga odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem...
…”Jedne noci sverala se kroz prozor,niz ono isto nimovo stablo uz koje je njen otac gajio bodljikavi zbun bugenvilije jos od kad
joj je bilo godinu dana,da se ne bi neki muskarac uspeo uz stablo do prozora njegove kceri.Zbun je,kao hranjen njegovim cistim namislima,rastao i rastao dok citavo drvo,obraslo rasplamtjelim
cvjetovima,nije postao znamen vidljiv kilometrima naokolo.Ali deda nije racunao s odlucnoscu rodjenog djeteta.
U toj mjesecinom obasjanoj noci trnje joj je poput ogoljelih ocnjaka trgalo tananu odjecu,cupalo kose i zarivalo se duboko u meso,ali je nije zaustavilo.Ispod je bio covjek koga je voljela.Kad je
konacno stala pred njega,svaki joj je centimeter koze bridjeo kao u plamenu.Tiha sjena ju je povela,ali sa svakim korakom kao da su joj nozevi sekli stopala,pa je u uzasnom bolu preklinjala da
predahnu.Nijemi ljudski obris ju je ponijeo.Bezdjedna u njegovom toplom narucju osvrnula se ka svojoj kuci,velicanstvenoj naspram treperavog nocnog neba,i ugledala krvave otiske sopstvenih stopa kako
se udaljavaju od drveta.Otiske njene izdaje.Zaplakala je,znajuci da ce oni najvise povrijediti srce njenog sirotog oca”…
Mati pirinca-Rani Manika
Ako sam neko vreme proveo bez naslade i bola, udišući mlaku, bljutavu smešu takozvanih dobrih dana, tada u svojoj detinjastoj duši osećam razmetljiv
i kukavan jad, tako da liru zahvalnosti bacam sanjivom bogu zadovoljstva u sanjivo lice, i više volim da u meni gori pravi satanski bol nego ova povoljna sobna temperatura.
Tada u meni gori divlja želja za snažnim osećanjima, za doživljajima, gori srdžba prema ovom ufitiljenom, plitkom, normalnom i sterilizovanom životu i besomučni prohtev da nešto razbijem u
paramparčad, kao na primer neku veliku trgovačku kuću, ili katedralu, ili samoga sebe; da počinim neku smelu glupost, da nekim poštovanim idolima zderem vlasulje, da neke buntovničke đake snabdem
priželjkivanom voznom kartom za Hamburg, da zavedem neku devojčicu ili da nekolicini predstavnika građanskog poretka u svetu zavrnem šiju.
Jer od svega sam ipak najviše mrzeo, najviše se gnušao i proklinjao to stanje zadovoljstva, zdravlje, udobnost, taj negovani optimizam građanina, to obilno i uspješno odgajivanje osrednjeg,
normalnog, prosečnog.
Stepski vuk - Herman Hese
„Pitao sam izbeglice, ljude koji su izgubili kuce i čitava bogatstva, čega im je najviše zao sto nisu mogli da ponesu sa sobom u izbeglistvo.
Porodicne fotografije, odgovarali su svi, one koje se obično cuvaju u praznim kartonskim kutijama od kosulja. Sve se može nadoknaditi, govorili su mi, sve se može ponovo steci, samo vise nikada
nećemo biti mladi i nasmejani na starim fotografijama koje smo zauvek izgubili.”
Momo Kapor
"Evo, ja imam stakleno oko, koje je savrseno napravljeno", kaze
oficir decaku.
"Ako pogodis koje mi je oko stakleno, postedecu ti zivot!"
Decak gleda jedan trenutak, ....a onda kaze da je oficiru levo oko stakleno.
"Kako si pogodio?", pita ga zapanjeni oficir.
"U njemu ima nesto topline", kaze decak.
Ništa nije ubedljivije od straha, od izvesnosti da smo u opasnosti. Kad se osećamo kao žrtve, sve naše radnje i verovanja bivaju opravdane, ma kako neispravne bile.
Naši protivnici, ili jednostavno naši susedi, više nam nisu ravni i postaju neprijatelji.
Prestajemo da da budemo napadači i postajemo branitelji. Lubomora, zavist ili prezir, koji nas pokreću, dobijaju blagoslov, jer govorimo sebi da delamo u sopstvenu
odbranu. Zlo i ipretnja uvek se nalazi u onom drugom. Prvi korak ka strašnom verovanju jeste strah. Strah da ćemo izgubiti identitet, život, verovanja.
Strah je barut, a mržnja fitilj. Dogma je pak samo upaljena šibica.
Dragi prijatelju,
ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili,
tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna
zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne
postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se
u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me
reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen
položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja
sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od
koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću
pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali
ja ne verujem da ću je nadživeti.
Želi ti sve najbolje Branko
P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju
odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Dovidjenja.
Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb
branko miljkovic - pismo prijatelju
Znaš
Bilo je mnogo dobro
Bilo je
Bolje od
Bilo čega.
Bilo je kao
Nešto
Što možemo da
Podignemo
Držimo
Gledamo
I onda se smejemo
Zbog toga.
Bili smo na
Mesecu
Bili smo u
Jebenom Mesecu
Imali smo ga.
Bili smo u vrtu
Bili smo u
Beskrajnom ponoru.
Nigde nema takvog
Mesta.
Bilo je duboko i
Svetlo i
Visoko
Primaklo se tako blizu
Ludilu
Smejali smo se bezumno
Tvoj smeh
I
Moj.
Pamtim kada su
Tvoje oči
Glasno rekle
Volim
Sada
Dok se ovi zidovi
Tako nečujno
Ljuljaju.
Henry Charles Bukowski
Došuljao se mjesec mangup
iz krošnje visokog jablana,
do prozora sobe došao
pa gleda škiljeći unutrašnjost
kao da se srami u sobu ući
da ne remeti trenutak uzavrele nježnosti.
Nesigurno jedan svijetli trak
kao hobotnice najduži krak
pružio je plašljivo do postelje
pa nam kao fenjer u magli svijetli.
Vidimo se zagrliti, usne za poljubac pronaći
u sobi čarobnih trenutaka
nebrojeno poljubaca izmijeniti.
Ušuljao se ne pozvan u sobu cijeli
zrakama nas milovao nježno
srebrom posuo uzbuđena tijela
pa otišao dalje na put
druge sobe ljubavi tražiti
nama trenutke nježnosti ostavio
da lebdimo na krilima zanosa
praćeni pogledima nestašnog Amora.
Baš je mangup mjesec taj
sve tajne mnogih soba zna
u nekima tijelo srebrom posipa
u drugima suzu samotnu zrakama briše.
Zna kad treba uči glasno
kad se ljubi uzavrelo strasno
zna kad treba ući na vrhovima prstiju
jer iz nečijih očiju tužne kiše liju.
Ustajem iz kreveta. Razmičem stare, izblijedjele zavjese i otvaram
prozor. Izvirujem kroz prozor i gledam u nebo. I gle, zbilja, mjesec boje plijesni visi na nebu. Dobro je. Oboje gledamo isti
mjesec, u istom svijetu. Ista nas nit povezuje sa zbiljom. Samo je
trebam tiho povući prema sebi
DEN SIMONS - ILION
"Ne verujem u Boga sa velikim B i, uprkos tome sto su toliko opipljivi, ne verujem ni u bogove sa njihovim malim b. Ne kao stvarne sile vaseljene. Ali verujem u tu kucku
od boginje, Ironiju. Ona postoji u svim razdobljima. Vlada ljudima, bogovima i Bogom podjednako.
I ima opak smisao za humor."
DARIO DŽAMONJA
Ako ti jave da sam pao na razoranim, sledjenim poljima Flandrije, da me je pokosio srapnel - ti nemoj da budes tuzna i nemoj plakati pred svijetom, jer vrlo dobro znas
da iz mojih grudi ne mogu da niknu suncokreti niti se moje kapi krvi mogu pretvoriti u makove...
To je sve jedna obicna literarna konstrukcija, a da ne pricamo o tome sto ja nikad nisam ni vidio Flandriju niti je ona vidjela mene. Ako ti kazu da sam se u svojim
posljednjim casovima junacki drzao, da sam neustrasivo gledao smrti u oci, da sam je cak i zacekivao, da sam svog sudiju prezrivo pljunuo, a da sam dzelatu dao kesu dukata uz rijeci: "Dobro obavite
svoj posao!", a da sam, potom, sam izmaknuo stolicu ispod vjesala, ti bi morala znati da je to jedna obicna izmisljotina, izmisljotina onih koji ne znaju sta je to zivot a sta smrt znaci. Ti me dobro
znas: znas kako ja cesto umirem svakog bogovjetnog dana, kako se trzam na svaki sum, kako mi se celo cesto orosi znojem (reklo bi se bez razloga), znas da se bojim proviriti kroz spijunku na vratima
bojeci se ne znam ni sam cega, bojeci se nekoga ko ce mi s nadmocnim osmijehom na licu izrecitirati stihove Marine Cvetajeve:
PREDAJ SE! JOS NIKO NIJE NASAO SPASA OD ONOGA KOJI UZIMA BEZ RUKU!
Sjecas se kako sam se bojao kad si trebala da me predstavis svojim roditeljima, koliko ti je trebalo vremena da me ubijedis da ''nisam bas toliki kreten koliki izgledam,
da se ponekad sa mnom moze proci ruku pod ruku kroz prometnu ulicu...
Ja pamtim ono vece kad smo otisli kod jedne tvoje prijateljice koja je slavila rodjendan, sjecam se svakog vica koji sam ispricao i sjecam se pogleda drustva koje je u
meni gledalo neku egzoticnu zivotinju, sjecam se kako su se gurkali laktovima kad smo ulazili, kad sam skidao svoje cipele sa pacijim kljunorn (a u modi su bile brukserice), kako sam ispod stola krio
onu rupu na ne bas cistim carapama...
Pamtim kako sam to vece, ponesen strahom, popio tri flase "Fruskogorskog bisera", litar i po domace rakije (vise je nije bilo) i zavrsio sa 'Mandarinetom", nekim likerom
od mandarina... Od svega toga bi se napilo jedno omanje krdo slonova, ali ja sam bio najtrezniji, bojao sam se da tebi ne napravim neko sranje i to me je drzalo.
Onda smo izasli na Vilsonovo setaliste i ti si se propela na prste i poljubila me evo, bas ovdje, pored uha, a ja sam morao da sjednem na klupu i da pocnem
plakati...Prolazila su neka djeca i cuo sam ih kako kazu: "Vidi pedera!!!"
Kao i uvijek, ti si me pitala sta mi je najednom, a ja nisam mogao da ti objasnim da to uopste nije najednom, da je to stalno, da je to neka vrsta mog zastitnog znaka,
nesto po cemu bih sebe poznao medju hiljadama meni slicnih, nesto sto se i ne trudim da sakrijem, jedan zlocudni tumor s kojim sam se radio, tumor na mozgu i dusi koji se ne da ukloniti nikakvim
operativnim putem ni zracenjem, ni cinjenicom da te volim i da ti volis mene...
Ako ti jave da veceras hodam po kafanama i olajavam tebe i nasu ljubav, da se prodajem za lose vino, da skupljam opuske tudjih simpatija, ljubim ruke necistih
konobarica, ispadam budala u svacijim ocima, to je živa istina, ne traži me da provjeriš da li je tako - to je jedna od rijetkih istina u vezi sa mnom.
Reč dve o sreći ..ili
Priča za laku-noć-i-mirno-spavaj...Sari, kad je bila mala...
- Nekada davno živela jedna tužna devojka....
- A zašto je bila tužna?
- Polako nemoj me odmah prekidati, sve ću ti ispričati po redu. Zato što je bila usamljena i bez ikog na svetu...
- Jel ni mamu nije imala?
- Nije imala nikog, sama samcata. Sedela je jednog dana ta tužna devojka na obali sinjeg mora.
- A zašto sinjeg kad je more plavo?
- Dobro - plavog mora, kad je ugleda Bog sa nebesa i sažali se na nju. Kako se ona igrala kamenčićima, on reši da jedan pretvori u kamen sreće. Iznenada kamenčić koji je
ona uzela snažno je zasijao na njenom dlanu, lepše od bilo kog dragulja.
- A ona?
- Isprva se silno obradovala, ali je pomislila: možda ima još ovakvog čarobnog kamenja na plaži, pa je pažljivo spustila svoj i krenula da traži drugo.
- I onda?
- Išla tako, išla, spustio se mrak i ona shvati da je kamen samo jedan jedini, i pravljen samo za nju pa brže potrči nazad, ali nije mogla da ga nađe.
Sari već podrhtava brada.
- A sutra kad je bio dan, jel ga onda našla?
- Nije, more ga je odnelo sa sobom.
Suzice se skupljaju (bajka treba srećno da se završi šta je sad ovo?)
- A zašto ga je more odnelo?
- Zato što nije bila dovoljno dobra. Bog joj je spustio sreću u ruke, ali ona nije znala da je zadrži. Polakomila se i htela jos. Ali tu nije kraj bajke. More čuva taj
kamenčić sreće i izbaciće ga pred neku drugu devojku, koja ga bude zaslužila i koja će znati da ga čuva.
- A meni je ipak žao i one devojke što ga je izgubila - kaže pospani glasić.
(I meni je.)
- Šta je dalje sa njom bilo?
- Ne znam, nije ni važno; samo ti lepo sanjaj.
(Znam, ostala je na obali i jos uvek moli more da joj vrati njen dragi kamen.)
Dostojevski 'Kockar'
...sedim u ovom tuznom gradicu, i umesto da smisljam prestojeci korak, zivim pod uticajem proslih osecanja, pod uticajem svezih uspomena, pod uticajem svega onog vihora
koji me je onda uvukao bio u onaj kovitlac da me posle opet izbaci. Ponekad mi se cini da se jos uvek okrecem u tome vihoru, i da ce svakog trenutka opet naleteti ona bura, zahvatiti i mene svojim
krilom, i da cu opet ispasti iz reda i osecanja mere, i vrteti se, vrteti , vrteti...
Uostalom ja cu se mozda nekako i zaustaviti da se vrtim, ako polozim sebi, koliko je to mogucno, tacan racun o svemu sto se dogodilo za ovo mesec dana. I cudim se sam
sebi: bas kao da se bojim da ozbiljnom knjigom ili kakvim bilo ozbiljnim poslom razrusim mutni zanos nedavne proslosti. Bas kao da su mi vrlo dragi, onaj ruzni san, i sve uspomene sto su posle njega
ostale,pa se bojim i da ih dotaknem necim novim, da se ne bi razleteli kao dim! Da li mi je sve to odista dragoceno? Da, razume se da mi je dragoceno, i mozda cu se i posle cetrdeset godina tuge
secati...
Dešavalo mi se da se probudim u dva-tri sata ujutru i da ne mogu više da zaspim.
Tada bih ustajao iz kreveta, odlazio u kuhinju, sipao sebi viski i pio ga.
S čašom u ruci, dugo bih s prozora posmatrao groblje u tmini i podno njega, na putu,
farove automobila koji su tuda prolazili. Ti sati koji su vezivali noć i praskozorje,
bili su dugi i mračni. Ponekad sam pomišljao da bi mi bilo lakše kad bih mogao da
zaplačem. Ali, nisam znao zbog čega bih plakao. Nisam znao ni zbog koga bih
plakao. Bio sam previše samoživ da plačem zbog nekog drugog, i prestar da plačem zbog sebe samog.
Haruki Murakami "Južno od granice, zapadno od sunca"
jos…… na svasta nesto II
Druckversion 
Diese Seite weiterempfehlen 